Iako je rođen u veoma siromašnoj porodici, Miloš Obrenović je postao najbogatiji čovek Balkana jer je državnu kasu proglasio svojom.
“Miloš niti zna šta je od Boga greota, ni od ljudi sramota”, pisao je o njemu Sima Milutinović Sarajlija.
Miloš je, međutim, smatrao da je bolje upravljati bez zakona jer “onako se čovek veže za artiju, pa ne može da čini ni zla ni dobra”. Knez je narod ubeđivao da je bolja “sirotinja nego da se vrate Turci”, a Turke je opet plašio “narodnom srdžbom i novim ustankom”. On je tako bio nezamenljiv.
Vladar i privatnik – udesio je ekonomiju kneževine prema sebi. Uzeo je monopol na uvoz soli, zakupio je carine kao sopstveni prihod. Od Turaka je otkupio carski harač i naplaćivao ga je narodu po svojoj volji: model potpuno privatne države. Određivao je porez odoka, naređujući oblasnim knezovima da ga u narodu sakupljaju; ono što se dogovorio sa Turcima to im je prosleđivao – ogroman višak je zadržavao za sebe.
Protiv njega je dizano pet oružanih buna: kneza Sime Markovića (1817. godine), Stevana Dobrnjca i Marka Todorovića Abdule (1821.), Đakova buna (1825.), Čarapićeva buna iz 1826. godine i Miletina buna (1835.).
